6.5 Nikako nemoj spavati sa jednom koja krši sva gore navedena pravila!
Već sam na par mesta rekao da ne volim pušenje. Tj da ne volim kada mi puše. Da se razumemo volim kada mi puše.
ALI
Prosto previše žena to ne radi na pravi način. Ne neću sada da pričam šta je pravi šta je pogrešan način. Šta trebate da radite. Na kraju krajeva ni nemam pojma šta bi rekao na tu temu. U čemu je problem 95% žena nema blagu ideju šta treba da radi. Na kraju to se to svodi na neke blede pokušaje nečega, dok je meni D O S A D N O.
Mislim, ok, ima nečega u tome kada te gledam sa visine kako trepćeš sa mojom muškosti u ustima. Ali prosto taj domino efekat traje sec dva i to je to. Posle toga, prosto boooooriiiing!
Iz nekog mog skromnog iskustva, mogu da zaključim da ima nekoliko slučajeva i varijacija žena i njihovih odnosa ka samom pušenju.
Prvi i meni najmanje jasan. Žene koje ne puše! To mi brate nikada neće biti jasno. Prljavo, ružno, šta? Ma popušio bi sam sebi samo kada bi mogao da dohvatim, ako nizbogčeg drugog a onda iz radoznalosti. Ovih ima izenađujuće previše – ili prosto ja nekako naletim na takve. Jako mi smeta mi taj odnos kod njih, ne zbog izostanka pušenja, već njihovo kategoričko odbijanje pušenja, znači da tu leži neki mnogo veći problem. Sa njima samima uglavnom.
Drugi tip žena, volim da pušim, ali nemam pojma kako. Pa do sada si mogla svašta da naučiš iz tog sex i grada, šta si koji kurac gledala tamo, haljinice i cipelice? Pa gde su ti oči bile. Većina žena prosto nema pojma šta radi. Čak sam od nekih svojih drugara dobio uveravanja da muškarci to rade mnogo bolje – nisam probao – nemam baš ni želju. Za njih možda i ima šanse, ponekad kada vidim koliko je loži to kada mi puši, prosto uživam u tome, ma loži i mene, iako nije svaki potez baš prijatan. Eh kada bi se malo više opustila – pri tome ne mislim na vilicu, ma sve bi bilo bolje.
I treće, majstori svog zanata. Svaka im čast. Iz opet tog nekog malog iskustva koje imam za sobom, primetio sam da bisex ribe mnogo bolje puše. Tj od nekih 3 bisex ribe sa kojima sam imao priliku da budem u… nečemu. Sve tri su bile fenomenalne. Definitivno u top5. Ima tu nečega ali nemam baš neko objašnjenje – zamisli.
U sećanju sam se vratio davno, u studentsko doba i tadašnju ribu sa faksa koja je imala praznu gajbu tik do zgrade fakulteta – što je jedan od razloga i zašto sam napustio taj fakultet. Prosto nije više bilo smisla. Ona je tako dobro pušila. Drage žene, nemojte pogrešno da me razumete, mnoge od vas su dobro pušile, ali ovo je bilo prvo sjajno fenomenalno pušenje koje sam imao u životu. Pa i logično da mi je ostalo u pamćenju. Kao i njeno pušenje u kolima, sve dok sam vozio – ne pokušavati, za malo da stradaju mnogi nedužni posmatrači okolo. Kasnije se sve to završilo, kada je odlučila da joj je pička draža i otišla sa svojom devojkom – pokajala se posle, ali nije tema ove priče.
Da se razumemo na kraju nije stvar u tehnici, nije stvar u pogledu, nije stvar u hvatanju u gutanju. Sve to ima veze ali se ne bi usudio da put-my-finger ni na jednu posebnu stvar od tih.
Kako stvarno davno nisam dobio jedno dobro pušenje, mislim jesam ali u nizu loših i bezveznih i kompletnog nedostatka, sa nekim ženama. A inspirisan nekim novim ostvarenjima amaterske produkcije, prosto sam se uželeo jednog dobrog pušenja – eto priznajem uželeo sam se.
Blago zgrožen dešavanjima oko sebe u poslednje vreme, rasplinut na sve strane sveta, rasplinut na previše ljudi, rasplinut sam sa sobom. Tračak svetlosti u mračnom dobu života, ušla je ona. Dođavola, znali smo se tolike godine, doduše oduvek sam je smatrao “čudnom zverkom” nekako dalekom.
Ma nije se uklapala u taj prostor gde sam je viđao, lebdela je od zemlje, lebdela je od tih (polu) ljudi. Kao što rekoh čudna zverka, oduvek interesatan lik. Svejedno nekako su nam se putevi sastavili baš negde sada, glup glup glup glup. Nisam odmah prepoznao to, neee moralo je da prođe celih mesec i nešto da bi skontao, da bi skontao “da me radi”.
Eh a tek sam onda stvorio sam sebi problem, kada je u pitanju neka tako nebitna, onda pustim da stvari idu svojim tokom – joj što lažem.
Igram se sa njom kao mačka sa mišem pre nego je pustim da upadne u zamku – kvarno znam znam šta da radim ta igra mi često bude mnogo interesantnija nego bilo šta posle.
Elem, kada sam konačno skontao izvor svog nemira, tek su onda su počeli problemi, dileme… koliko god mi ego bio nabildovan i veliki, koliko god siguran u sebe bio, ona me prosto ogoljavala svaki put kada bi se videli – dođavola, kada ti je stalo uvek mora da ide teško – kao jebeni teenager u proleće. Tako sam se osećao – još gore tako sam se ponašao – nisam baš siguran zašto sam ovo napisao u prošlom vremenu kada sve to i dalje traje tako.
Slatki glupavi osećaj koji je teško definisati, držanje za ruke, cmakanje u parku. Beskonačno slatko, znam šta ćeš reći dragi čitaoče, ljigavština. To me vratilo na jedan period 2001, dvorište osnovne škole u kralja petra, ne ne ne nije to što mislite. Često sam prolazio kroz to dvorište, prečica između dve zgrade fakulteta. U svakom slučaju videh dvoje klinaca kako se svađaju, posle cmaču.
To mi je bilo tako naivno tako slatko tako… pička sam šta da kažem, ali u tom trenutku to mi je nateralo jebenu suzu. Toliko su me klinci odradili.
Nisam siguran odakle mi ideja da verujem ljudima, tj da verujem ženama. Iz moje neopisive (čitaj neopisivo glupe) želje da poklonim ljudima puno poverenje – sve dok me ne zajebu. Nikada nisam smatrao sebe preterano lakovernim, ponekad se prosto iznenadim šta neka žena uspe da mi “proda” kao ideju i priču.
Najbolji, ili najgori primer za ovako nešto, je bila situacija gde sam stvarno poverovao tj počeo da verujem da nije potrebno imati prijatelje dok si u vezi. Da je bitno odnos muških i ženskih imena u imeniku. Dobro de, bez osuđivanja, imao sam samo 20 godina. Moram priznati da mi je ta ljubomorno-opsesivno-posesivna veza trebala.
Trebala u smislu da sada mogu da namirišem tako nešto na daleko. Mislim svaka škola se plaća, neka je jeftinija neka skuplja. Ova me je koštala skoro godinu dana života. Tako da sam joj beskonačno zahvalan na tome.
Skoro sam uspeo da progutam priču da je sex jednom u mesec, dva sasvim normalna stvar. I ne sam to, već da je sasvim normalno da jedno u vezi nosi celu vezu. Da zove šalje poruke, na tebi je draga samo da legneš na leđa i zuriš u plafon. Uz poneki uzdah tu i tamo.
Da se razumemo nisam ljut na nju, ljut sam na sebe, kako sam mogao i da pomislim da tako nešto može da bude iole normalno – ma fuck normalno. Ko sam ja da kažem šta je normalno. Kako sam mogao da pomislim da tako nešto može da me ispuni. I šta sam koji kurac radio sa njom sve to vreme. Dobro još jedna škola.
Tek kada sam pogledao stvari sa strane, tek sam onda uvideo koliko u stvari nisam dobijao apsolutno ništa od te tzv veze.
A ti draga, bivša draga, slobodno budi princeza, lezi na leđa, raširi ruke, okreni dlanove na gore, zuri u rupe i fleke na plafonu i čekaj svog idealnog muškarca.
Nije me bilo dugo vremena, daleko od toga da se nije ništa dešavalo, svašta se dešavalo to je verovatno i jedan od glavnih razloga zašto nisam pisao. Ali sada se već nagomilalo dosta sranja u glavi pa sam odlučio da mi treba malo spasa koje mi donosi pisanje.
Neke 2001, negde september, počeo sam da zaboravljam kada su se neke stvari desile, kada je IRC još bio jako popularan, dok je matorce u pola noći budio zvuk modema koji se mukom konektuje na net. Sedeo sam na IRC-u i posle nekoliko zaglupljujućih chat sesija, koje su po pravilu išle “ćao, koje si godište, imaš sliku”… sralo mi se od toga. Osim što sam mogao da pravim katalog nedojebanih maloletnica na svom računaru, nije da nisam ali neki grozni virus je odneo sve. Nije da žalim.
Otkrijem prejebenu stvar, mazokviz, bot na kanalu postavlja pitanja najbrži bere bodove, jebeno fenomenalno, mesec sam završavao sa po 20 000 bodova, za jedno pitanje dobiješ jedan, matorcima su bili malo čudni previsoki telefonski računi. Odahnuli su kada su na listingu videli da niko nije zvao hotline, Internet dete – koji će mi kurac hotline.
Elem, upada mi neko, sa glupi pick-up line, ćao šta radiš… šta me ti sada koji moj smaraš na kviz kanalu sam šta misliš da radim. Po kratkom postupku “ne neću da ćaskamo, ne neću da te pitam koje si godište, jebe mi se da li imaš sliku”. Njoj, kasnije se ispostavilo njima se baš pričalo. Elem u pauzi između pitanja sam saznao da su njih dve drugarice “pisci”.
Do tada sam već imao dosta iskustva sa online svetom i svim lažima koje mogu ljudima da padnu na pamet. Jebe mi se, ostavite me na miru da igram jebeni kviz, ako hoćete vidimo se u gradu danas popodne. Iskreno, nisam mislio da će pristati.
Nalazimo se u gradu, na kafici, ok. Ona koja je “pričala” samnom nešto niža, savršeni par sisa, kratka kosa crna, melje 200 na sat, gotivan lik, pokušava da ostavi utisak zajebanog lika – bajker girl – Marina. Kada kažem savršeni par sisa, to su one koje stoje kao nacrtane, ni previše velike ni previše male, nije volela da nosi brus, respect. Dupe nešto veće, nije moj tip, mada realno po celoj njenoj priči nabacuje me čutljivoj drugarici.
Čutljiva drugarica, malo ružnija, malo zgodnija – Irena, do kraja se ispostavi da njih dve stvarno i jesu pisci. Negde na gajbi još imam njihove knjige polu bolesne poezije koje su pisale još sa 18 – sada imaju nešto oko 22-3.
Cela priča zvuči interesatno, Marina me sve navodi na drugaricu ova ćuti i gleda u jebeno nebo, iskreno i nisam bio zainteresovan. Prošla kafica razmenili smo brojeve. Nisam očekivao da će se iko javiti ikada, a tek meni nije padalo na pamet da zovem. Zvala je, Marina me zvala da ponovimo celo druženje.
Otišao sam, čak je i njeno laprdanje o motorima i bajker skupovima, dok joj drugarica gleda u nebo zvučalo interesantnije od igranja jebenog kviza na IRCu. Ovaj put smo zaglavili nešto duže, po nekim glupim kafićima, cevčili pivo. Negde oko 1h ujutru, kafana se zatvara izbacuju nas napolje. Gde ćemo sada, spasonosna ideja “idemo na adu na kupanje” – kako mi samo jebeno padnu takve stvari na pamet u tim trenucima. Napolju je 15 stepeni jebeni septembar. Nemam ništa osim stvari na sebi, nemaju ni one. Ali iznenađujuće, predlog beše prihvaćen i krećemo put ade, makiška strana pusta. Tada je ta strana ade bila totalno zapuštena možda je bilo 2 kafića na celoj obali – kasnije je sve otišlo u kurac i počelo da liči na jebene Bečiće.
Onih par piva uliva mi snagu, dolazimo do obale, skidam se, na meni samo sat i brojanica. Napolju je jebeno hladno ali zato je voda fantastična. Irena hejter kao pravi hejter, setila se kučka da je dobila kao i da neće da se kupa, realno zabole me. Marina, skida brzo sa sebe crne pantalone i neku casual majčiću, samo u tangama uleće zamnom. Bio sam totalno u pravu za njene sise, nešto najsavršenije što sam do tada video, doduše nešto manje ali i dalje savršene.
Hejterka sedi na obali i širi jebeni hejt oko sebe kako je mrak kako je ovo kako je ono kako je kasno – sve mi manje postaje bitno. Voda je do jaja topla.
Nezgodan Marinin potez gde se očešala o mene što je bilo sasvim dovoljno da mi se digne kao lud. Još jedan nezgodan potez da se očeše i oseti reakciju koju je napravila pre samo nekoliko trenutaka. Prilazi mi u vodi, kači mi se oko vrata, jednim potezom jebote već sam u njoj. Kako se ovo jebeno desilo ni danas mi nije baš jasno.
Pri tome situacija je kao iz loših pornića sa kraja 80 tih, ona se nasađuje i počinje da ispušta glasne uzdahe, dok Irena hejterka sedi na celih 5 metara od nas na obali i prati pomno situaciju. Nije dugo potrajalo, ne nisam svršio, već smo poplaveli od hladnoće i pobegli dalje. Od tog trenutka Irena nije više nikada progovorila reč samnom – olakšavajuća okolnost je to što je nikada i nisam više video.
Odbacili smo je kući i preselili se na zemuski kej, gde se orgijanje nastavilo u kolima, mrzim sex u kolima, ali ona ga je prosto obožavala. Bila je izuzetno spretna u tri poteza je već bila na meni a ja u njoj. Tako smo zamaglili stakla pošteno, dobio sam jedno od najboljih pušenja u životu.Ni tada nisam voleo da mi puše. Ali ona je to tako dobro radila, posle će se ispostaviti da je ona bila druga BI riba sa kojom sam bio. I da je svaka BI riba sa kojom sam bio kasnije, pušila vrhunski, ne i dalje nisam ljubitelj.
Kurva reče – Ja ne radim dupe.
Dečko reče – Ja ne radim spavanje.
Ona reče – Ja ne radim doručke.
Sleepover 3.3 by *outsa on deviantART
Jebi ga, sve je nekako išlo naopako. Nekako mi je bilo sasvim logično, ma serem, odlično da prespavam, sve gurkajući se na jebeno neudobnom trosedu pola noći/jutra. Sve onako bez tuširanja, rekoh joj “miriše na blud”. I dok mi je pola dupeta visilo, glava padala sa naslona, noge visile negde preko drugog zaspao sam u njenom zagrljaju, što inače nikad ne radim. Serem opet, vrlo vrlo retko radim.
Kako sam ja zaboravio na svoja “pravila koja se retko krše” i pored spavanja u blago čudnoj pozi, ustao čudno oran za još jedan krug. Odosmo na doručak, u kasno popodne. Da, reče ona “Ja ne radim doručke”.
Da sex možda nije bio toliko dobar, možda bi mogao da kažem da mi je taj kasni doručak, koji ona nikada ne radi, čak i više prijao, ali opet u ovom slučaju…
Po definiciji sa Vukajlije – volim da citiram vukajliju, ima dosta pametnog tamo.
Ložim se na pametne znači da sam
Kamikaza. Samoubica. Muškarac koji svesno ide ka samouništenju. I pored toga što je svaka devojka sa kojom je bio bila ekstremno inteligentna i uništila mu život, njemu i dalje nije dosta i ne shvata da treba nešto da promeni.
Što je jebeno tačno. Dakle od danas me zovite jebena kamikaza. Ali koji je izbor, opet Vukajlija / nesrećno nazvan članak Gde um caruje i tuki se diže.
Osvešćujuća misao koja se javlja posle poraznog seksualnog iskustva sa pokušajem tršenja nabubrele ženke razrogačenih plavih očiju i tankih prstiju sa frenč manikjurom koja je treptala na tebe dok je bend žilavio na bini pa se tebi učinilo da bi mogao da joj u jednom potezu pocepaš mindžu, isprskaš spermom zidove da se slije do podruma i zabiberiš joj kliću tako da joj oči iskoče iz ležišta.
Ali ne lezi vraže!
Ali za potpuno razumevanje problema “sa druge strane” treba ipak pročitati i nastavak.
Ulazite u haustor, ona se kikoće i lupa štiklama. Sapliće se o stepenik i viče IJU! Psssst! šištiš jer komšiluk samo tako nešto i čeka. Eto vas u stanu.
Ona se osvrće:
- Ijao što je lep fikus!
Sklanjaš čarape sa fotelje i guraš ih u džep, skeniraš prostor da nema još neka bomba.
- Nije fikus; to je dracena…
- Ma šta god… A jel si video onu što je stajala tamo kod bubnjara, kako je debela?!? Baš je debela a kakav nakit nosi, prava seljanka…
- Nisam video, gledao sam tebe.
- Pa naravno… A ona sa crvenom kosom, što imala onaj krzneni prsluk, šatro leopard, moja maca a ne leopard, jesi vido nju? Kakva seljanka…
- Nisam ni nju video, zato što sam…
- Ijuu a jel si ti neki naučnik? (Gleda po tvojoj polici sa enciklopedijom umetnosti.)
- Pa, nisam… student sam. Istorija umetnosti…
- Istorija… jao kako sam bila slaba iz istorije, nikad nisam uspela da zapamtim nijednu godinu…
- Ovo je istorija umetnosti…
- Molim? Pa to kažem, sve te bitke, to je tako teško…
- Ovde se ne uče bitke, nego umetnost, slikari, arhitekt…
- A pa tako reci: slikarstvo! Znači slikar? Pa jesi nešto naslikao? Gde su ti slike? Imaš onaj čiviluk za slikanje, kako se zove… nešto na štrafte…
- Štafelaj… Nemam, ja nisam slikar…
- Kako nisi slikar? Pa sad si rekao…
- Rekao sam istorija umetnosti; učiš da tumačiš umetničke pravce…
- Da tumačiš?!? Nešto kao prevodilac?
- Ne bih rekao; više da umem da raspoznam pravce u umetnosti, i logiku umetničkog razvoja…
- Jao to je mnogo komplikovano… a jel imaš sestru? Kolko ti godina ima sestra?
- Nemam sestru, jedinac sam. Otkud ti sestra?
- Pa vidim crvene jastučiće na trosedu, to je tako ženski, a imaš i taj fikus…
- Dracena…
- Ma nema veze… Znači nemaš sestru?
Donosiš piće, hladno belo vino, šardone iz 2002.
- Nemam. Piješ bel…
- A šta si to doneo? Neki sok? Od jabuke? Molim te samo bez šećera, ne pijem ništa sa šećerom!
- Ovo je vino, belo vino…
- A jel imaš šampanjac? Ono što puca kad se otvori?
- Pa… nemam, imam Šardone…
- Ne pijem belo vino, to je kiselo.
- Šampanjac piješ, to ti nije kiselo?
- Šampanjac je šampanjac, to je otmeno…
- Otmeno? A šardone nije otmen?
- Šarbone je kiseo!
- Nije šarBone, nego šar…
- Kako god, kiseo je! Jel mogu da podignem noge na fotelju? (Podigne ih ne čekajući odgovor. Štikla joj se zabada u tvoju kožnu fotelju. Gledate se. Ona počne da se vrpolji.)
- Pa što sediš samo tu, tako?
Ugasiš cigaru, ustaneš polako, sedneš na rukohvat fotelje, ona te gleda odozdo, trepće očurdama, ti joj položiš ruku na obraz, pa je spustiš ka sisama, ona počinje odmah da dahće i koluta očima, ti zavučeš ruku u sise, bradavica smežurana, ona dahće kao da tegli kamion na sajlu, sagneš se da je ljubiš, ona otvorila usta, taman guraš jezik, ona skače:
- UGASI SVETLO!!!
Ti odskačeš kao da te struje udarila… Uh, jebote, šta je bilo…
- UGASI SVETLO!
Ustaješ, gasiš svetlo, i vraćaš se.
- Spusti roletne!
Spuštaš roletne i vraćaš se.
- I ono svetlo u kuhinji!
Gasiš svetlo u kuhinji i vraćaš se. Sedaš u prethodnu pozu na rukohvatu, u mrklom mraku vidiš da ona koluta očima, i opet dahće. Malo se ljubite, njen jezik ko uspavana zmija se valja po ustima. Uzmeš je na ruke, odneseš do kreveta, baciš je kao stvar, spadnu joj cipele, dobra okolnost ne moraš da se trudiš oko toga. Skidaš je, ona drekne:
- NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!
- P…pa… ništa ni ne vidim, mrak je…
- NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!
- Neću da te gledam, u redu…
Skidaš je dalje, skineš sebe jednim potezom kao Kinez na trapezu, kreneš da joj smuljiš suknjicu…
- NE SKIDAJ ME SKROZ!!! (Povlači suknjicu preko struka, da joj dođe oko stomaka). NE SKIDAJ ME SKROZ!
Smuvavaš joj gaće, nakvasiš prstima međunožje, jedva se snalaziš u mraku, radiš na pipanje, ona leži kao fosna, ne pomera se, samo dahće kao fizički radnik dok nosi dve vreće cementa uz stepenice, ruke joj složene na krevetu sa dlanovima na gore (oči ti se malo privikle pa nešto i vidiš), ti je uzmeš za ruku da joj oližeš dlan i staviš ga na tukija željnog maženja, njoj ruka padne nazad. Nema veze, naciljaš joj ga naslepo, razmaknute noge…
- ČEKAJ, IDEM DA PIŠKIM!!!
Ležiš u mraku sa tukijem koji splašnjava dok ona prska u šolju. Čuješ je odande kako komentariše tvoje peškire, boju na zidovima, plastičnu zavesu oko kade i miris sapuna. Vraća se, tukidid ti izumro. Okrećeš se ka njoj dok ulazi u sobu.
- NE GLEDAJ ME!!!
- Nipošto, kažeš i ne pomeraš se.
Ona se trti da legne nazad, leganje joj otežava to što neprestano pridržava suknjicu oko stomaka da joj slučajno u mraku ne ugledaš strije koje nema. Legla je. Namešta se, na leđa, gađa istu poziciju iz koje je krenula na pišanje. Smirila se i počinje da dahće. Ti se ne pomeraš. Ona još malo dahće, okrene se:
- Ajde!
Ti ležiš bez pokreta, razmišljaš o Partenonu, korintskim stubovima, mikenskoj zlatnoj maski. Njene cipele na podu. Mrak.**************
Sutra te zove drugar. Pita kako je bilo, otišo si sa opasnom malom, svima se bio digo na nju.
- Sine, kažeš, nije to tako kao što izgleda na prvi pogled…
- Šta bre pričaš, buni se ortak, jesi je raspolutio?!?
- Ni blizu. I, znaš, nadalje se isključivo ložim na pametne.
…iako znaš da će i to doneti svoje probleme sa sobom.
Dakle, ako te neko pita, ja se i dalje ložim na pametne. Mazohista/Kamikaza/Ludak you name it.
